Тешко 
ми је да поверујем да стојим овако крај тебе и да ти се овако обраћам.
Драги Жико, цео свој живот поклонио си сновима, и ја се сада, у овом часу питам: Да ли сањаш или почињеш неки нови живот.
Како је лепо кад човек свој живот живи тако што остварује своје снове. И те снове посвети другим људима. У албуму тих снова, остале су успомене које су обележиле твој живот и свих оних који живе у овом граду и апатинској општини.
Остала је сачувана црно-бела фотографија на којој стојиш на некој дрвеној гајби и држиш говор на празној ливади. Био је то камен темељац твојих снова који је касније сазидан под именом Бања Јунаковић.
Маштао си да главна улица постане омиљено место свих Апатинаца и то си остварио.
Колико пута си само говорио како је твоја генерација стално сањала да град приближи Дунаву, и то се догодило. Цео град си приближио реци. Храм на Дунаву је од почетка твој досањани сан, као и Пристан за белу флоту која даноноћно пролази поред обала града. Сањао си сваки камен који је обликовао будућу Марину, јединствену и најлепшу на Дунаву.
Изнедрио си свом граду међу првима фабрику воде, уклонио стару пијацу и изградио најмодернији тржни центар, створио највећу слободну зону у Србији и тако редом.
А тек сан о прелепом градском тргу Никола Тесла и много, много других снова који су сви посвећени твом Апатину и људима који у њему живе, али и генерацијама које ће тек живети.
Док је рађена Монографија Миленијум Апатина, остала је записана једна твоја мисао коју си често говорио: „у овој бескрајној васиони која није ограничена ни простором ни временом, људски живот је тек само један тренутак, један трептај који бљесне, и остане или нестане заувек. Свака генерација оставља своје дело будућим поколењима,, будућем времену. О нашим делима судиће будуће генерације и дати оцену колико смо у свом времену учинили за своју средину. Стога желим да оставим дела о којима ће се говорити и у наредним вековима, када год се помене име Апатин.“
Жикино вођење Апатина и ове општине повезало је на симболичан начин, не само деценије и два столећа, већ и други и трећи миленијум на овом војвођанском простору. То је време када је варошица постала град Апатин.
За собом је оставио неизбрисив траг у делима и људима.
Сећам се једне ТВ репортаже која се завршила овако: Апатин је познат у Србији и као град са највише скулптура под отвореним небом. Свакако ће једног нека од скулптура бити посвећена њему – доктору Живораду Смиљанићу. Тај дан је дошао!
Где год да си био увек си мислио на свој Апатин. Сматрао си да је политика добар миље да се лепе и корисне ствари учине за свој град. И кад си био председник скупштине АП Војводине, и кад си био народни посланик и покрајински секретар за здравство, тражио си начине да улажеш у Апатин и градиш нове и нове објекте. И никад ниси на дуже одлазио из Апатина, без обзира која ти је функција нуђена.
Био си градитељ својих снова и мостова међу људима. Безброј твојих пријатеља данас плаче и не може да верује да си отишао заувек.
Својој породици си оставио оно најлепше, што се не може мерити аршинима новца. Оставио си углед и поштовање попут светионика и Богиње Нике која пара небо узвишеношћу и високо носи свој крст изнад наших судбина.
Често си цитирао ону Његошеву: „благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.“ И заиста док је Апатина, вечно ће живети име нашег Жике, једноставног, умног визионара.
Зато ви, драга Нено, Оља, Јелена, Војкане, Игоре, Лука, Симонида, Ана, Петре и Мина, сви ви са вашим породицама, и Жикиним најдражим унуцима, будите поносни као и сви ми који смо га познавали и дружили се са њим. Он је и сада са нама. И увек ће бити ту док буде нас, јер је оставио неизбрисив траг.
Апатинци ће га препознавати на сваком кораку свога града. Сви који се буду рађали у овој средини знаће да препознају дела овог човека, када иду у школу, спортске хале, када се буду заљубљивали и шетали обалом, марином, тргом, крај Бање, знаће ко је био Живорад Смиљанић.
И зато кажем: вечни градитељ снова одлази у легенду. Завршава се један велики сан, а почиње његов нови живот: у свима нама и његовим делима. Дела која је створио наш Жико живеће свој живот.
Један велики сан је досањан. Један велики живот је остварен.
Збогом драги пријатељу, драги Жико, и нека ти је вечна слава и хвала!
